01Најистакнутије војне старешине средњовековне Србије називале су се војводе. Не може се поуздано утврдити коликим је бројем војника заповедао један војвода, али је за време краља Милутина, на пример, његов велики војвода Новак, звани Гребострек, имао под командом две хиљаде коњаника. Наравно, није сваки војвода носио титулу великог војводе, који је у војсци заступао владара.

Нижи војни заповедници били су десетници, петидесетници, сатници и тисућници. Десетник је под собом имао десет војника, петидесетник педесет, сатник сто и тисућник хиљаду војника. Остављајући по страни занимљиво питање да ли се тисућник истовремено могао називати и војвода, наведена подела показује да је српска војска била организована по декадном систему, као и у другим европским државама тог доба.

Војни заповедници су понекад учествовали и у цивилним пословима. Тако је Немањин сатник Јура заступао свог владара у Котору 1186. године, а имотски сатник Војислав Радошевић хумског жупана Радослава.

Главни терет војне службе у Немањино доба носили су људи једноставно названи војници, а касније властеличићи. Војну службу дуговали су и сви припадници властеоског сталежа, укључујући и најмоћније — велможе и бољаре. Најмногобројнија категорија зависног становништва, која се бавила земљорадњом, сточарством или занатима, није непосредно учествовала у војној служби, изузев једног слоја Влаха војника. Заузврат, то становништво је испуњавало читав низ разних обавеза и према држави и према својим феудалним господарима, чиме је на посредан, али нимало лак начин омогућавало успешно одржавање војске.

Сви ратници — војници и велможе — били су обавезни да се о сопственом трошку опреме за рат и наоружају. То су им омогућавали приходи убирани са њихових поседа — властеоских баштина. Знатан део војника, мећутим, није располагао особито великим материјалним средствима, па је дуготрајна војна служба била за њих велики терет и трошак. Војници баштиници могли су издржати само неко време у ратним походима, па је отуда њихова војна служба морала бити ограничена на известан рок.

Савременици истичу храброст и борбеност српске војске, али указују и на то да се она нерадо борила у туђим земљама. За војевање изван граница српски владари често су користили најамничке одреде, које срећемо и у Немањино доба. Покушавајући да свргну Немању са престола, његова браћа су унајмила шаролику војску у којој је било Грка, Турака и Фруга (Франака). Немања је, међутим, са домаћом војском тешко поразио најамнике на Косову, код села Пантина, јужно од Звечана.

Према страним изворима, српска држава је пред крај XII века била у стању да мобилише двадесетак хиљада пешака и коњаника, што је за оно доба била велика војска. По правилу, властела су били коњаници, исто као витезови у Западној Европи.

02Наоружање је било за оно доба разноврсно, већ према томе о каквој се јединици радило. Помоћни одред који је Србија била дужна да даје Византији средином XII века био је пешадијска јединица наоружана копљима и дугим штитовима. За борбу на већем растојању од давнина су се користили лук са стрелама и праћка са каменим или металним пројектилима. Срби су употребљавали и отровне стреле. Смртоносан отров, коришћен током целог средњег века, справљао се од лишћа и корења биљке налепа (једић или једич).

Најубојитије оружје за борбу изблиза био је мач, симбол средњовековног витештва. Зависно од величине, мачем се борило једном или двема рукама. Познат је из 1326. године велики мач дворучњак који је припадао властелину Стефана Дечанског Браноју Бранивојевићу, господару Стона и Пељешца. Такав мач био је тежак и замарао је ратника, њиме је мoгао да рукује само изузетно снажан човек. Корице мачева су понекад украшаване сребром или златом, бисерима и драгим или полудрагим камењем. Богато украшени скупоцени мачеви били су доступни само најимућнијој властели. Оштрице мачева имале су своју еволуцију: у почетку су служили за сечу, а касније (средином XIV века) за бод и сечу. Поред мачева употребљавани су ножеви, касније и бодежи.

За борбу изблиза и на растојању коришћено је и копље. Било их је различитих величина — краћа од једног метра служила су за бацање, док је пешадија имала посебна копља, за пола метра виша од војника (дужа од два метра), док су коњичка била још дужа.

У борби против ратника у оклопу биле су ефикасне оковане бојне палице са металним перима и жлебовима. У снажним рукама ударац бојном палицом разбијао је сваки шлем или оклоп, ломио руку у оклопу и отварао место кроз које може да продре мач.

03

„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817 — 1899) из 1852.

За одбрану су, поред штитова, ратници носили разне оклопе, који су штитили главу, врат, груди, руке, шаке и ноге. На глави се најчешће носио шлем. Шлемови су имали разноврсне облике, неки су чак подсећали на шешир, па су тако и називани. Делови оклопа израђивани су од плетива металних верижица, познатих у старом српском речнику као брније. Било је и оклопа од коже ојачане металним верижицама или плочицама. Оклоп који штити цело тело био је тежак, замарао је и ратника и коња. Зато су га навлачили непосредно пред битку, уз неопходну помоћ са стране.

Богата властела и владари волели су украшене оклопе. Оклоп византијског цара Манојла I Комнина у којем се борио против Срба 1150. године био је сав у злату и штитио га од главе до пете. Поред оклопа за људе постојали су и делови оклопа за заштиту бојних коња.

Зидине градских утврђења нападане су разним бацачким справама, које су на знатно растојање избацивале тешку ђулад. За јуриш на зидине коришћени су покретни дрвени торњеви, са чијих се платформи вршио напад на круништа зидова, а за проваљивање вратница на утврђењима служили су тзв. овнови — гре- де са гвожђем оклопљеним врхом, којим се ударало у дрвене градске капије. У нападу на градове византијска војска имала је неупоредиво веће искуство од српске, не само у XII веку него кроз цео средњи век. Временом су и Срби очигледно савладали ту ратну вештину. јер се другачије не може објаснити како је Стефан Немања за кратко време освојио и порушио читав низ утврђених византијских градова.

У Немањино доба српска војска је имала извесна, мада недовољна, искуства и у поморском ратовању. Дубровник и Корчула, много вичнији томе, успешно су одбијали све њене нападе с мора.

М.Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989,

Advertisements