Играо се за време окупације, у Другом светском рату, иако су многи то прећуткивали, укључујући и саме клубове


Поред традиционалне српске склоности ка великим темама, људе који нису отишли у шуму, на једну или другу страну, а таквих је била велика већина, највише је занимала могућност да како тако преживе окупацију и рат. Наравно да живот није стао, и поред ванредних околности. Примале су се плате и пензије, играо се фудбал, ишло се у позориште и у кафане, па и у куплераје. И Немци су такве прилике одговарале, становништво које се бави свакодневним пословима, уместо да врши диверзије, ратује и поткопава нови поредак.
Када се погледају новине из тог доба, пре свих „Ново време”, као званично гласило, насловне стране заузимају вести са Источног или Афричког фронта, али, када се зађе мало даље, открива се богат друштвени и спортски живот.
Одмах по априлској катастрофи, почеле су да се играју утакмице. Подстрек је у прво време давала немачка војска, као један део подухвата за „нормализацију” односа и стања у земљи. То је подразумевало утакмице између домаћих клубова и тимова немачких јединица.

Прва таква утакмица одиграла се већ 15. маја 1941. између „Чукаричког” и репрезентације немачког војног гарнизона. „Чукарички” је добио са 1:0. Одмах после ње следила је и прва пријатељска послератна утакмица између „БСК” (Београдски спорт клуб) и „СК Југославије”, одиграна пред више хиљада људи, од којих су добар део чинили немачки војници и официри.
Крајем лета и почетком јесени 1941. године одржан је турнир Куп Српског лоптачког савеза (СЛС), у коме су учествовали београдски клубови, а победник је био „БСК”. Од предратних клубова, прорадили су се мање више сви, осим што је „СК Југославија” морала да промени име. Било је неприхватљиво да клуб носи име бивше пропале државе, па је после више предлога (старо име „Велика Србија”, па „Србија”, „Шумадија”, „Авала”) одлучено да се усвоји неутрално име „СК 1913” , по години оснивања.

Стадиони се поправљају, пошто су делом страдала у бомбардовању. На игралишту „БСК” до краја рата нису прорадили рефлектори, па су утакмице игране искључиво дању. То је у неку руку и одговарало властима, због ограниченог кретања, полицијског часа, а касније и због замрачења града у страху од савезног бомбардовања. У општем хаосу Априлског рата обијен је економат, одакле је однета сва опрема. Слична судбина задесила је и „СК 1913”, који је још пре рата почео обнову стадиона. Њима је развучен и разграбљен скупо плаћен грађевински материјал за обнову стадиона.

Остали клубови нису имали добре терене ни пре рата, као на пример „Железничар” из Баре Венеције, чије је игралиште тик уз Саву већи део године било поплављено. Једини је без оштећења прошао стадион који су делили „БАСК” и „Електрична централа”, на Доњем Дорћолу, са око 700 столица и око 2000 места за стајање. Због свега тога, утакмице и тренинзи су се одигравали на тих неколико употребљивих терена, са по три или четири клуба у једном дану на једном стадиону. Бивало је и да бивши играчи „СК Жарково” преору терен и направе башту, следећи упутства да се на сваком расположивом милиметру земље сади храна.
На почетку рата, у београдским и српским клубовима затекао се велики број Хрвата. Они су углавном без икаквих тешкоћа прешли у НДХ, док су само ретки остали, као голман „БСК” Срђан Мркушић. По отпочињању систематског погрома над Србима у НДХ, у реци прогнаних који су уточиште углавном тражили и налазили у Србији, нашло се и доста фудбалера из хрватских клубова. Сви су гледали да се што пре региструју у Савезу, и да нађу ангажман у неком клубу, како би поред плата добијали и следовања у намирницама.

И
наче, ова ставка уопште није била занемарљива ни међу београдским фудбалерима. Сви су имали уговоре и плате, али су због инфлације углавном биле обезвређене, кад клуб некако намакне новац да их исплати. Међутим, преко клубова су се добијале намирнице, дрва за огрев (угља је било мало, Немци су га извозили за своју индустрију), појачана следовања. Добијале су се и објаве за путовања, па није била ретка слика да се фудбалери, управа и навијачи са гостовања у Белом Потоку или неком од подавалских села враћају натоварени јајима, сиром, поврћем, кантама масти или балонима са ракијом. Такође, регистрација при Савезу значила је и ослобађање од радне обавезе у Националној служби рада, углавном на јавним радовима, што ће рећи на тешким физичким пословима на обнови уништене и оштећене земље.
Наравно, где год се играју утакмице, зна да дође и до туче, од чега су посебно страховали Немци. Велики број људи који се поистовећују са клубом, повишен адреналин, лако је запалити такву масу и очас посла дође до непредвиђених околности. Због тога су се све утакмице играле у присуству великог броја људи у обезбеђењу, који су били уредно наоружани, што домаћих жандара, што немачких војника. Ипак, за све године окупације, прекинута су само три меча.

Два пута је прекидана утакмица између „Сењака” и „Железничара”, због туче навијача, и једном између „Жаркова” и „Раковице”, што је био и најозбиљнији испад. Наиме, фудбалери „Жаркова” тражили су да судија свира непостојећи пенал, а када је овај то одбио, почели су да га туку. Умешали су се и играчи „Раковице”, обе клупе, навијачи су прескочили ограду, ту су се нашле и неке изваљене тарабе, тако да се врло брзо више није знало ко кога бије. Жандари су покушали да раздвоје учеснике, а када им то није пошло за руком и пендреком, стигло је немачко појачање, које је кундачењем и пуцњевима у ваздух брзо завело ред и растерало љуте ривале да се заједно крију по околном кукурузу. Судија је под стражом спроведен кући.
Све у свему, занемарљив број инцидената, поготову када се зна да је само 22. септембра 1942. године у Београду одиграно 90 утакмица, а на свакој је било у просеку по 1700 људи.

Фудбал је имао и хуманитарну димензију, поготову када је у Србију пристигао огроман број избеглица из НДХ и Словеније. По обичају приређивани су сваке године и фудбалски турнири, за време верских празника и кад год су могли да се убаце у неку пукотину у календару такмичења, најчешће о Божићу, Духовима или Спасовдану. Клубови су својим учешћем обезбеђивали добру посету, а приход од улазница је одлазио прогнаницима. Познати београдски клубови путовали су и у унутрашњост, играли пријатељске утакмице са месним клубовима, ради помоћи за поправку игралишта, набавку опреме.
Играло се и за помоћ сиромашнима, заробљеницима (велики број предратних играча је рат провео у немачким логорима за ратне заробљенике), за обнову Смедерева уништеног у експлозији муниције складиштене у тврђави јуна 1941. године. Колика је била солидарност говори и податак да се у једном тренутку „СК 1913” нашао пред гашењем због финансијских неприлика. Приређена је добротворна утакмица са највећим ривалом „БСК”, и од прихода је клуб наставио да живи. За данашње услове потпуно непојмљиво.

Најпосећенија утакмица одиграна за време окупације је био дерби „БСК”–„СК 1913”, 16. новембра 1943. године. Продато је 15.000 улазница, а неколико хиљада навијача остало је испред стадиона, без карата. Улазнице су продаване по цени од 10 динара, али су на црној берзи достигле цену од 100 до 120 динара.
Посебно поглавље су раднички спортски клубови. Они су у Краљевини били укључени у радничке спортске савезе и били уско повезани са комунистичким покретом. У Београду су најзначајнији били „Раднички” и „Графичар”. Управа „Радничког” је 1941. донела одлуку да се клуб распусти. Један део чланова отишао је у Космајски и Ваљевски партизански одред, један део је остао у граду. Архива клуба са списковима и фотографијама чланова је уништена, како не би пала у руке Гестапоу.

Власти су показале велику одлучност у обрачуну са радничким клубовима, у којима су видели окупљалишта присталица комуниста и партизана, и у тој оцени нису много грешили. Сва спортска друштва означена као класна (радничка, занатлијска, трговачка…) морала су да буду пријављена Српској заједници рада (нека врста државног синдиката), па су тек онда могла да траже дозволу за рад од Министарства просвете, које је покривало и спорт.
Једна од често цитираних мисли Албера Камија, великог писца и бившег фудбалера гласи:
„Све што знам о животу, научио сам играјући фудбал!”.
А за време окупације у Београду, за нешто више од три тешке и мучне године, када је на једну утакмицу долазило и 12.000 људи, фудбал је био већи и од живота.

Advertisements