НЕСАНИЦЕ УСАМЉЕНОГ

 

Командант ваздухопловства био је јасан: „Ја једва држим у рукама своје официре и може се десити на случај погрешних одлука да бомбардују прво мене… па и Вас у Белом двору…!” Кнез га је ћутке слушао, игра мачке и миша ближила се крају…


уна 1939. године југословенски кнез намесник Павле Карађорђевић званично је посетио Берлин. Било су то неизвесна и тешка времена: Хитлер је управо окупирао Чешку (март исте године), Мусолинијева Италија упала је у Албанију (април), потписан је „челични пак” Хитлер-Мусолини (мај). Почетак општег рата био је на видику. За Павлову посету Берлину 1939. године немачка страна помно се припремила. Немци су издвојили 30 милиона марака за дочек, 30.000 припадника „јуришних одреда” било је задужено за безбедност, док су се недељу дана украшавале улице, а штампа и радио данима обасипали слушаоце похвалним приказима о „Југославији- земљи чуда” и о њеним вођама. Школе и продавнице нису радиле током проласка кнеза и његове супруге кроз Берлин са чијих улица су поздрављале стотине хиљада људи. Триста авиона прелетело је изнад гостију у знак поздрава.
Био је то, како је написао један историчар, „прави излив политичке љубави”, додуше сасвим дволичан и неискрен, каква је била и цела Хитлерова политика. Југословени су били задовољни јер је током званичне вечере фирер изјавио да Немачка нема никакве територијалне захтеве према Југославији (Југославија и Немачка постали су суседи након припајања Аустрије Рајху).

                                                 Језа од додира

Хитлер је све своје трикове политичког хипнотизера и демагога великог стила користио како би убедио скептичног саговорника да Југославија напусти неутралан положај: од ласкања и примамљивих понуда, до посредних или непосредних упозорења. Југославија се ипак упорно држала свог прогласа о политичкој и војној неутралности. Фирер је добро разумео тактику југословенског намесника: Павле је сменио пронемачког председника владе Стојадиновића, држао је јаке везе с Британцима, није желео да да било какву изјаву у корист Сила осовине. Све то је потицало фирера да на Југославију гледа као на „непоуздану земљу”.
Немачки вођа и југословенски намесник имали су неколико вишесатних разговора. Домаћин је упорно покушавао да свога госта наведе на прихватање бар неког од немачких захтева: на пример, да Југославија иступи из Друштва народа, да напусти Балкански пакт, или да приђе осовини Берлин–Рим. Без резултата. „Кнез Павле је умео да ћути”, каже за њега Милош Црњански. Након завршног састанка, „Хитлер при напуштању одаје није покушао да сакрије своје незадовољство резултатом преговора. Његов мрки поглед и нервозно мицање усана је то доказивао” (В. Ваухник). Између два државника није се родила никаква симпатија. На кнеза Павла Хитлер је оставио утисак опасног „лудака”.

„Руке су му меке, као краци медузе. Осећате језу од његовог додира. Лице жуто као у воштане фигуре”. С друге стране, ни Хитлер није био опчињен својим посетиоцем. Павла Карађорђевића оценио је као „изразитог слабића” који је сваки пут успевао да се „измигољи као јегуља: кад год човек помисли да ће од њега извући неки чврсти договор, он се сакрије иза свог парламента”. Хитлер је прокоментарисао да је кнез позванији да буде „начелник одељења у неком музеју него државник”.

Утицај ујака

Међутим, посета је на намесника оставила јак утисак. Након повратка записао је да је сада уверен у „неизбежност избијања рата”. Југословенска влада донела је одлуку о убрзавању наоружања војске, а специјални војни изасланик, генерал Пешић, упућен је у Париз и Лондон на тајне договоре. Добар део југословенских златних резерви пребачен је у Велику Британију и у САД.
Немачки вођа је у бесу неосновано потцењивао југословенског намесника знајући за велику кнежеву склоност за уметност. Пре него што је након атентата у Марсељу 1934. године постао „први намесник” Краљевине Југославије, кнез Павле је са задовољством носио функцију главног шефа свих државних музеја.
„Веома осећајан, мисаон и повучен” Павле није био рођен да влада.  Једино дете (рођен 1893. године) из краткотрајног брака принца-пустолова и коцкара Арсена Карађорђевића с богатом руском наследницом Аурором Демидовом, он је рано детињство провео код свога стрица, будућег краља Петра I Карађорђевића. Након што је као двогодишње дете после развода родитеља растављен од мајке, срео ју је још само два пута пре него што је умрла када је он имао десет година. Љубав према уметности и лепим стварима наследио је од богатих ујака и познатих мецена, принчева од Сан Доната.
Ипак, највећи утицај на стварање Павлове личности оставиле су године које је провео као ђак и студент у Енглеској (1913-1922). Боравак на универзитету у Оксфорду значио је „нову зору у његовом животу – буђење које ће заувек уобличити његов дух” (Нил Балфур). Постаће и до краја живота остаће англофил, што је било прилична реткост међу српским интелектуалцима или државницима, углавном образованим у Француској, Русији или по земљама немачког језичког подручја.

                                              Као роб на галији

Од 1925. године Павле је са супругом Олгом, грчком принцезом, стално живео у Југославији. Иако је још од детињства био близак свом старијем брату од стрица краљу Александру I, Павле је до краљеве погибије био врло слабо укључен у државне послове. Уз повремен протоколаран рад, бавио се својом породицом, колекционарством и оснивањем првог музеја модерне уметности у Београду (Музеј кнеза Павла). Убиство краља Александра из основа је променило кнежев живот. Повучени, дискретни, интелигентни и у себе несигурни љубитељ уметности, одједном се нашао на челу државе растрзане унутрашњим споровима, споља угрожене, у најтеже време успона нацизма у Европи. Павле је „преко ноћи упао у послове управљања земљом чија га је војска нерадо прихватила, а чији су га политичари доводили до лудила” (Н. Балфур).

Половином 1935. године Павле је изабрао политичког сарадника који ће му омогућити да бар једно време управља земљом на дискретнији начин. Способни и окретни Милан Стојадиновић је као председник владе и министар спољних послова у току скоро четири године добрим делом имао водећу реч у унутрашњој и спољној политици Југославије.  Али он је изгубио власт када је кнез намесник схватио да је председник владе почео да делује иза његових леђа.
„Блиски контакт с политичарима не подиже веру у људску природу”, жалио се Павле пријатељици.
„Ја сад водим напоран и тежак живот… Морао сам да се одрекнем свега онога што волим и сад сам принуђен да живим као роб на галији…”
Након пада владе Стојадиновића (фебруар 1939) нови премијер Драгиша Цветковић постигао је договор са хрватским вођом Мачеком о стварању Бановине Хрватске у оквиру Југославије. Пет дана пред избијање Другог светског рата направљена је влада Цветковић-Мачек. Ово је без сумње био најважнији Павлов подухват у унутрашњој политици. Међутим споразум је повећао опозицију и неомиљеност кнеза намесника и нове владе у Србији.

Мало општљив

Избијањем рата у септембру 1939. године међународна игра постајала је све сложенија, бржа и опаснија. Околности су се мењале са променама на бојиштима. Немачкој, окупираном ратом против Пољске и западних сила, у прво време након почетка непријатељстава одговарала је прокламована неутралност које се држала југословенска влада.
Међутим, могући напад Италије било је стална претња за Југославију.   „Дуче је говорио о Хрватској, записао је гроф Ћано, „већ га сврбе руке. Намерава убрзати догађаје да искористи неред који влада у Европи”.
Да би ојачао свој положај, Београд је у априлу 1940. године успоставио дипломатске односе са СССР. Капитулација Француске (јуна 1940) потврдила је Хитлерову надмоћ у Европи и оставила мале земље на европском југоистоку на милост и немилост Немачкој. Немци су дошли до француских војних архива на основу којих су сазнали за тајне везе Француске и Југославије током рата, чиме је још више повећано неповерење Хитлера према властима у Београду. Немачка, Италија и Јапан су септембра 1940. године закључиле Тројни пакт којим су најавиле стварање „новог поретка”. Бирајући између напада на Југославију или на Грчку, Мусолини је одлучио да (не питајући Хитлера) средином октобра 1940. године упадне у Грчку.
Рат се опасно примакао Југославији. У два наврата, италијански авиони су „грешком” бомбардовали Битољ. Кнез Павле је тада сменио начелника генералштаба Милана Недића који се отворено залагао за савез Југославије са Хитлером.
„Италијанско-грчким ратом почела је борба између Немачке и Британије око Југославије… Ниједна велесила није хтела неутралну Југославију. Черчилу и Рузвелту југословенска неутралност била је исто тако одбојна као и Хитлеру и Мусолинију“ (Ј. Хоптнер). У новембру 1940. Мађарска, Румунија и Словачка приступиле су Тројном пакту. У октобру 1940. немачке трупе су преко Мађарске почеле да улазе у Румунију. Обруч око Југославије се затварао.
Кнез Павле био је у тешкој ситуацији. „Много пуши, описао га је Слободан Јовановић, потамнео је у лицу… Он је затворен човек, мало општљив. Никоме се не открива. Ја га жалим. Усамљен је, изолован. Нема коме да се повери…”

Черчилово наређење

Од када је средином 1940. године Хитлер одлучио да припреми напад на СССР желео је да себи обезбеди „чисту ситуацију” на југоистоку Европе. Ипак, надао се и даље да ће Југославију да придобије убеђивањем и дипломатијом а не ратом. У писму Мусолинију од 20. новембра 1940. Хитлер поручио је: „Морамо наговорити Југославију да промени своју садашњу политику и заинтересовати је на стварну сарадњу са нама, да би решили грчко питање”. Југославија је одбијала да дозволи превоз оружја или опреме за италијанску војску у Грчкој али је с друге стране, тајно олакшавала снабдевање грчке војске. Немци су због тога прекинули отпрему договорених ваздухопловних набавки за Југославију. Децембра 1940. Хитлер је позвао кнеза Павла у Берлин да му предложи „савез”. Овај је отезао с одговором. Наступило је неколико драматичних месеци. Игра „мачке и миша” се продужила. У децембру 1940. потписан је уговор о „вечном пријатељству” између Југославије и Мађарске. Важиће једва четири месеца.
С друге стране, ни Енглези нису мировали. Черчил је упутио наређење својим сарадницима да „натерају Југославију и Турску да се боре…” У наређењу свом амбасадору у Београду Кембелу наложио је да примени све дипломатске мере и да „гњави, мучи и уједа” кнеза и његове министре, како би спречио њихово пристајање уз Немачку. Међутим, Енглези нису нудили готово никакву практичну помоћ у случају рата Југославије са Силама осовине.

Кнез Павле осећао се изолованим у земљи, здравље и поверење у себе су му били на критичној тачки. Пред њим су стајале драматичне одлуке. Вајкао се: „Непојмљиво ми је како ови људи (Хитлер и Мусолини) могу бити увек тако сигурни у своје мишљење… Кад ја треба да донесем неку одлуку, мучим се целу ноћ пре и после тога…” Према његовим речима, крајем 1940. године осећао се физички и психички потпуно измождено и једва је чекао да краљ Петар II постане пунолетан како би му предао власт.
Под притиском политичких свађа у земљи и ратних збивања у Европи, намесник је при крају 1940. године у очајању решио да поднесе оставку:
„Мој главни циљ увек је био да изгладим домаћа неслагања и очувам мир на границама… Могу само рећи да нисам успео…” Ипак, након дужег убеђивања његови саветници су га навели да одустане од оставке. У говору на радију поводом прославе уједињења 1. децембра 1940. рекао је: „Потребно је сачувати сву озбиљност и хладнокрвност да би се сачувала земља од ратног пожара.” Кнез намесник знао је да Немачка припрема напад на СССР. И даље је настојао да добије на времену.

Састанак у Бергхофу

Крајем децембра 1940. југословенски министар иностраних послова Цинцар Марковић упутио се у Немачку. Хитлер му је рекао да је „крајњи тренутак” да се Југославија на време „определи и осигура место у новом европском поретку”. Цинцар Марковић ништа конкретно није могао да одговори. Притисак и претње из Берлина, уз обећања и понуде, расли су скоро свакодневно. Средином фебруара 1941. године Хитлера је посетио и председник владе Цветковић. Речено му је, као и раније Цинцар Марковићу, да Југославија треба да „искористи јединствену историјску прилику” и да одмах приступи Тројном пакту.  Хитлер је понудио и један мамац: да Југославија добије луку Солун након што Немци и Италијани поразе Грке. Војни напад на СССР се убрзано припремао. Хитлер је поручио Фон Херену немачком амбасадору у Београду да предузме све како би Југославија „не за неколико недеља већ сад одмах” приступила Тројном пакту. Поново је тражио да га кнез Павле што пре посети.
Вест која је пристигла у зору 1. марта 1941. године нагнала је кнеза да се одмах припреми за пут у Немачку: Бугарска је и званично приступила Тројном пакту. Немачке дивизије су истог дана из Румуније већ умарширале у Бугарску и кренуле ка грчкој граници! Кнез се присетио реченице свог председника владе Цветковића:
„Једна ствар је ван сумње: силазак Немаца на југ преко Бугарске значи за нас смртну опасност”. Вест да су се малобројне енглеске јединице почеле да се искрцавају у грчкој луци Пиреј није пружала озбиљну наду да Велика Британија може да помогне.
И много година касније кнез Павле је могао јасно да се присети оних величанствених алпских призора планина и шума и снегом прекривених врхова док се тог 4. марта 1941. године у колони аутомобила успињао кривудавим путем ка Бергхофу, на састанак у Хитлеровом летњиковцу, на самом југу Баварске. Ни лепшег призора, ни мучнијег дана за југословенског регента. О последњем, петосатном састанку кнеза Павла са Хитлером у Бергхофу 4. марта 1941. године, кнез је оставио писано сведочанство.
„Хитлер је почео један од својих дугих монолога, описујући ми шта је он све учинио од свог доласка на власт… Директно је затражио од мене да приступимо Тројном пакту…”
Павле је одговорио да не може да склопи споразум с Италијанима „који су убили краља Александра” прорекавши да „неће на власти остати ни шест дана“ ако потпише документ који му је Хитлер понудио. Фирер је и даље наваљивао. Кнез је на крају рекао да мора претходно још једном да обави разговоре у земљи. „Немци су одредили тачан датум до којег би требало да одговоримо на њихов захтев…” Павле се вратио у Београд потиштен и несигуран. Био је убеђен „да је рат неизбежан али да нам треба времена да извршимо мобилизацију”.
„Ми нећемо капитулирати, рекао је америчком амбасадору Лејну, ми никад нећемо пасти на колена”. Али након састанка Крунског савета, променио је мишљење.

                                                 Пакт или рат

Шестог марта 1941. у Београду је одржана кључна седница Крунског савета, на коме је на највишем државном нивоу одлучивано шта да се ради. Министар војске Пешић дао је процену развоја прилике у случају рата: у најбољем случају, Немци ће врло брзо окупирати север Југославије (Словенију, Хрватску, Војводину) док би војска могла да се бори у планинама (Босна) још неколико недеља пре потпуне капитулације. Хрватски министар Мачек и Словенац Куловец изјавили су да не могу да прихвате улазак у рат у коме ће Хрватска и Словенија одмах бити прегажене. Након тешке и напете расправе чланови савета су гласали. Свих девет чланова су се у начелу изјаснили за потписивање Тројног пакта, али уз додатне услове: да се Југославија војно не укључује у ратовању и да фашистичке војске на пролазе кроз Југославију.

Тешки преговори са Немцима настављени су и наредних недеља. У том раздобљу, Крунски савет је одржао још пет драматичних седница. Немци су више пута упућивали ултиматум. Фон Рибентроп је немачком амбасадору у Београду поручио:
„Реците тој господи у Београду како је ово јединствена прилика коју нипошто не смеју да пропусте… Ја сам прихватио њихове предлоге и то се питање не може одложити…” Павле је на последњој седници  Крунског савета рекао:
„Ја имам и своју савест и не смем да водим свој народ у рат, када у самом почетку знам да би нас водио у сигуран пораз”.
На одлучујућој седници Цветковићеве владе одржаној 20. марта 1941. министри су се појединачно изјаснили: њих 16 било је за прихватање Пакта према 3 који су били против. Због оставке три министра, избила је краткотрајна криза владе. Ипак, након новог немачког ултиматума, Павле је обавестио немачког амбасадора да ће председник владе Цветковић и министар спољних послова Цинцар Марковић 25. марта отпутовати у Беч како би закључили споразум о приступању Тројном пакту. Игра „мачке и мишаà ближила се крају.
Кнез Павле је водио спољну и унутрашњу политику на коју су га присиљавале околности, али за коју нимало није припремио домаћу јавност. Већина у Србији је и даље била против пакта. Патријарх Гаврило се супротставио закључењу споразума са Немачком и одбио да подржи намесника. Београд је потмуло гунђао. Командант ваздухопловства, генерал Симовић је 23. марта тражио пријем код кнеза Павла да би га упозорио:
„Ја једва држим у рукама своје официре и може се десити на случај погрешних одлука, да бомбардују прво мене… па и Вас у Белом двору…” И поред ове готово нескривене претње, кнеза Павле је оставио Симовића на командном положају. Као да више није имао снаге за борбу.
Након што су се после приступања Тројном пакту председник владе Цветковић и министар Цинцар Марковић вратили из Беча, кнез Павле је решио да „оде на одмор” у своју кућу на Брду код Крања. И поред напете атмосфере и гласина о могућности државног удара, напустио је престоницу и возом се упутио за Словенију. Када су га у рано јутро 27. марта 1941. године на станици у Загребу војници обавестили „у име краља и нове владе” да више није намесник и да мора да се врати у Београд како би потписао абдикацију, Павле је „прихватио ситуацију мирно и филозофски”. Изјавио да само жели да што пре са породицом напусти земљу. Исто вече изгнан је за Грчку. Више никада неће видети Београд. Тог дана Черчил је на радију објавио:
„Југославија је нашла своју душу”. Увече истог дана Хитлер је издао директиву бр. 25 у којој је наредио: „Југославија… мора бити сматрана непријатељем и мора бити побеђена што је брже могуће”.

* * *
Два мартовска дана – дан пакта и дан пуча – заувек су обележила живот и историјску личност кнеза Павла. Остаће запамћен и обележен као „онај који је прихватио пакт са Хитлером и кога је са власти оборио антифашистички удар”. И поред свих напора, није успео да спречи рат и катастрофу. Професор Слободан Јовановић једном је кнезу дао следећи савет:
„Када се води једна непопуларна спољна политика, онда је мора водити влада у коју народ има поверење… Може се водити ненародна унутрашња политика, али се онда мора водити популарна спољна… и обрнуто”.
Међутим, кнез Павле није био политичар који би био у стању да спроведе такву политику, а питање је да ли би то ико у Југославији усред зараћене Европе и могао. Као што бујица носи утопљеника ка понору водопада, тако су збивања и ратни догађаји одвукли кнеза Павла право ка провалији коју је годинама покушавао да избегне.

Advertisements