МАЦОЛОМ ПО ФАБЕРЖЕОВИМ


Заједно са око 50.000 руских избеглица у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца стигло је и баснословно благо, око 25 вагона драгоцености Петроградске заложне банке. Каква је била његова судбина?

правом хаосу грађанског рата на југу Русије 1920. године, противбољшевичке снаге су на железничкој станици Јејск заробиле једну композицију. Бољшевици очигледно нису знали или схватали шта се налази у вагонима поређаним на споредном колосеку железничке станице у дубокој руској провинцији, иначе не би тако лако напустили положаје. А налазио се знатан део залога и улога Петроградске заложне банке.
Петроградска заложна банка била је државна установа, највећа у Русији, која је примала драгоцености по два основа: као класична залагаоница (исплаћивање дела вредности предмета власнику који је имао годину дана да врати новац уз одређену камату) и као установа за чување депозита (власник даје предмет на чување банци, до тридесет година, а може да га подигне у сваком тренутку).
Од почетка Првог светског рата фондови банке знатно су се попунили депозитима, а током рата, притиснут немаштином, огроман број људи, не би ли некако преживео, давао је драгоцености у залог. Када су 1917. у једном тренутку Немци запретили и Петрограду, банка је испражњена са све службеницима. Највећи део доспео је на југ Русије, у Јејск, Јекатаринодар и Феодосију, где су је огардејци сместили на брод. Све време на Кавказу и на Криму банка је радила, што је омогућавало залагачима и депозитарима да подигну своје предмете.

Драгуљи на кило

Пре почетка слома покрета на југу Русије, Врангел је преко В. Н. Штрадмана, руског посланика у Београду, преговарао са владом Краљевине СХС о евакуацији и прихватању товара. Уз неке услове, који су се углавном сводили на то да драгоцености остану на располагању главнокомандујућем Оружаних снага на југу Русије, које је Влада СХС прихватила, пароброд „Самара” у јулу 1920. с товаром упловљава у Котор Поред улога и залога Петроградске заложне банке, на броду је био и део уметнина које је током бољшевичке управе Кијевом сакупио и сачувао од пљачке „Свеукрајински комитет за чување споменика уметности”, део Руског музеја цара Александра III, као и део новца Руске државне банке, у вредносним папирима и 7,5 тона сребрног и нешто мало златног новца. Ту се први пут помиње конкретан број – 25 вагона.
Као и на Криму, одмах по смештају у Котор, банка почиње са радом, издаје депозите и залоге законитим власницима, подразумева се уз наплату откупа, лежарине и трошкова превоза из Русије. Наравно, појавио се мали број власника, с обзиром на положај самог Котора, лоше саобраћајнице и чињеницу да су многи од власника живели ван Краљевине СХС, ако су уопште успели да побегну из Русије. Један мањи део залога у Котору је украден из магацина, уз помоћ стражара.

У то доба око блага почели су да се мотају разни мешетари, уобичајени у таквим временима и околностима. Превелика је случајност да је у јуну 1920. на адреси Обилићев венац 27 у Београду основано предузеће „Russoserb”. Међу оснивачима су били В. П. Гајдуков, Ј. М. Хлитчијев (касније професор Београдског универзитета и члан САНУ), гроф Михаил Толстој и Енглез Роберт Смит. Сви они су уживали посебно поверење људи око Врангела, поготово за послове продаје сребра и драгоцености уопште. Касније је предузеће преименовано у „Руско-српско друштво за трговину и индустрију за развијање трговинских и индустријских веза у словенским земљама”.  Друштво је одмах добило монопол за продају дела Петроградске заложне банке.
Све ове личности појављивале су се у кобајаги куповини драгоцености банке и њиховој даљој препродаји, углавном Енглезима. Они су условљавали да се ови предмети откупљују „на кило”, као „сребрни лом”, „ради топљења”, пошто су енглески закони забрањивали неограничен увоз и продају антиквитета. Врангелови противници су по новинама писали да су по Београду скупљани руски официри, слати у Котор, где су чекићима и мацолама разбијали сребрне уметнине, одбацујући стакло, слоновачу, сатне механизме.

Стопала Гогољевог јунака

Какав је ово био вандализам речито говори природа предмета. Залагачи и депозитари банке припадали су најимућнијим слојевима Петрограда, самим тим Русије, који је био и центар јувелирства. Довољно је сетити се дворских лифераната Отчиникова, Сазикова, да не помињемо Фабержеа. Оно по чему су руски драгуљари били чувени у целом свету још од 18. века јесте техника комбиновања драгоцених метала с емајлом. Тако су настали изузетно скупи предмети невиђене лепоте. Зато може да се претпостави да је разбијено нешто мало предмета мање вредности, како би се задовољила форма, док су они најдрагоценији (каквих је била већина) такође купљени на килограм, пребачени у Енглеску као лом, где су продавани по постојећим ценама на тржишту антиквитета. Претпоставља се да су међу тим предметима била и нека од чувених Фабержеових јаја која данас достижу вишемилионске износе на аукцијама.
Највеће полемике око ових превара, крађа и манипулација чије је учеснике тешко побројати, водиле су се у руској емигрантској штампи, између Врангелових противника и присталица. Највећи купци били су Енглези, потом Холанђани, Американци и Французи. У читавој причи појављује се огроман број лажних пословних људи, превараната, којих се не би постидели ни Гогољ са Чичиковим ни Иљф и Петров, са својим Остапом Бендером.
У студији Врангелове Финансијске управе помиње се енглеска фирма „Wisham, Higgs & CO”, као велики партнер „Russoserba”, а штампа пише о четрдесет тона злата и сребра које је откупио енглески бродовласник Томас Вилсон.
Ипак, према званичним подацима, реч је о залогама чији је рок чувања давно истекао, па као такве могу да буду продате било коме. Једини формални проблем био је то што је по статуту банке била обавезна јавна лицитација, али је то пренебрегнуто у ванредним околностима. Постављало се и питање на шта се троши новац од продаје, да ли на издржавање и поновно стварање Руске армије, што је и био Врангелов циљ, или је то уситњено и потрошено од стране оних који су успели да се домогну дела плена? Претпоставља се да су до 1923. године биле најмање четири велике продаје. „Russoserb” је „сребро за претопљавање” Енглезима продавао 33 одсто испод тржишне цене. На крају је у Београд возом из луке Бакар, у коју је благо транспортовано из Котора, стигло око четрдесет одсто свеукупног броја сандука.
Тада за благо почиње да се занима и совјетска влада у Москви, чак њени представници у Лондону нуде продају сребра и злата које се налазе у „једној јадранској луци”. Године 1925. „Политика” објављује телеграм у коме влада СССР протестује због одбијања владе Краљевине СХС да преда благо. Наиме, Влада Краљевине СХС признала је благо као приватну својину и питање скинула са дневног реда.

Изгубљени у превозу

Капитал се полако топио и падао у заборав, осим када би се међу руским избеглицама пронео глас да су лепи сребрни предмети почели да се појављују по београдским комисионима, пре свих код „Гришке филантропа”. У питању је био Григорије Григорјевич Миткевич, поспрдно прозван „Гришка филантроп”, који је држао комисион за који је владало уверење да дере кожу с леђа руским избеглицама. Гришка се бавио и „извозом”, односно шверцом, због чега је хапшен, али се убрзо нашао на слободи. Повремено су се дешавала још нека хапшења око шверца руских уметнина, чак се шушкало и да је део завршио у Музеју кнеза Павла. Уметнине су се на ситно распродавале у чувеној соби хотела „Империјал”, која је служила као нека врста илегалне лихварске залагаонице за руске избеглице.
Године 1941. све драгоцености затечене у трезору Министарства финансија запленили су Немци. На молбу руског руководства, чему се узалудно противила Недићева влада, а на препоруку изванредног немачког опуномоћеника за привреду др Франца Нојхаузена, 122 сандука предата су Русима и у Руски дом допремљена немачким камионима. За време рата предмети из ових сандука углавном су мењали власнике испод руке. Ова трговина најчешће се одвијала између Руса и официра Гестапоа, са којима су били блиски.


                                                Врангел са пратиоцима, испред свог оклопног воза

Најзад, остаци остатака блага петербуршке банке спаковани су у 20 сандука и пред сам улазак Црвене армије у Београд, камионом преко Беча пребачени у Минхен, где је требало да буду предати у касу Руске ослободилачке војске генерала Андреја Власова. Од тога није било ништа, с обзиром на то да су сандуци пали у руке Американаца који су заузели Минхен и 1948. године су их предали вођи руске емиграције генералу Глазенапу. Уместо 20, предато је 18 сандука, док су се два „изгубила” у превозу.
Глазенап је најпре предложио митрополиту Анастасију (Григановском) из Руске заграничне православне цркве да преузме сандуке због великог броја икона, али он није прихватио тај предлог. На крају је Глазенап продао тих последњих 18 сандука неком Швајцарцу наводно за 32.000 марака. Новац је предао Председништву руске колоније у Минхену, и то је био крај приче о руском благу, 28 година после доласка у Котор.

ПУТ ЦРНОГ БАРОНА

Генерал Пјотр Николајевич Врангел рођен је 1878. у Новоалександровску у данашњој Литванији, у племићкој породици немачког порекла. Завршио је Техничку школу у Ростову, Рударски институт у Петрограду, после тога и Николајевску коњичку школу. На кратко је напустио војску, радио као помоћник губернатора у Иркутску, да би се на почетку Руско-јапанског рата поново активирао, и у рату због храбрости стекао чин поручника.
После рата завршио је генералштабну академију, а на почетку Првог светског рата је врло брзо је унапређен у пуковника. Командовао је Трансбајкалским козацима, а 1917. године унапређен у чин генерал-мајора. Након револуција и изласка Русије из рата, отишао је у своју дачу на Криму, где су га бољшевици ухапсили. Успевао је да побегне, и после кратког периода у Украјини, прикључио се Добровољачкој армији и добио команду над дивизијом, која касније прераста у корпус. После многих победа на Кавказу, стекао је углед вештог вође и, што је врло важно, праведног администратора. Није одобравао безакоње пљачку због чега је уживао велики углед у народу.
После сукоба са генералом Дењикином, који је хтео да маршом крене на Москву, уместо продора ка Царичину (некада Стаљинград, данас Волгоград) и спајања са армијама адмирала Колчака, одузета му је команда, и неко време провео је у Истанбулу.
Када је Дењикин 1920. напустио место главнокомандујућег, војни комитет замолио је Врангела да се врати, што је он прихватио и на Криму се ставио на чело Беле армије. Његова влада покушала је да спроведе чак и аграрне реформе, али је за овакве ствари ипак било касно. После више пораза, организовао је масовну сеобу са обала Црног мора. Свако је могао да бира, да оде са њим у непознато или да остане и суочи се са Црвеном армијом. Врангел је напустио Русију 14. новембра 1920. последњим транспортом са војницима и цивилима.
После покушаја атентата у Истанбулу, преко Туниса је дошао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је постао вођа свих руских избеглица, као несумњиво најугледнији међу њима. Године 1924. основао је Руски општевојни савез, организацију која је требало да сачува јединство свих огардејских у свету. Три године касније прелази у Брисел, где после изненадне болести умире 25. априла 1928. године.  Сумња се да је отрован, а по сопственој жељи пренет је у Србију, где почива у руској цркви Свете Тројице, на Ташмајдану. Године 2007. му је подигнут споменик у Сремским Карловцима, у којима је провео неколико година. Био је то први споменик руске емиграције у свету.

Advertisements