БАНАТ ИЛИ ЖЕНИДБА

Први пут после ослобођења у Великом рату, Београд је добио велики разлог за славље. Десетине хиљада људи се 8. јуна 1922. слило у престоницу да би видело супругу свог владара и присуствовало свадбеним свечаностима.

Иако су државници и теоретичари, стасали под утицајем идеологије либерализма, указивали на то да је краљевски брак акт породичног живота, у 20. веку политички значај тог чина и даље је несумњив. Краљева женидба је била састави део југословенске спољне политике. Као чланица Мале антанте, Краљевина СХС борила се, заједно са Румунијом и Чехословачком, за очување мира и територијалног поретка у Европи, створеног после Првог светског рата.
У модерној историји Србије, њени владари женили су се, углавном, Српкињама, чији је друштвени положај био сличан њиховом. Тако је Карађорђе Петровић, „Отац Србије”, био ожењен Јеленом, ћерком Николе Јовановића из шумадијског села Маслошева. Кнегиња Љубица, жена Милоша Обреновића, такође је била Српкиња, као и Персида, унука Господар-Јакова Ненадовића, а супруга кнеза Александра Карађорђевића. Тек са Михаилом Обреновићем Србија за кнегињу добија странкињу, угарску грофицу Јулију Хуњади. Величанствено венчање, којим су кнез Милош и његов наследник, за време изгнанства из Србије, хтели да задиве аустријско племство, уприличено је у Бечу 1853. године. Први краљ модерне Србије, Милан Обреновић, оженио је (1875. у Београду) Наталију, кћерку руског пуковника Петра Кешка и принцезе Пулхерије Стурдза. Женидба последњег Обреновића, краља Александра, била је скандал. Краљ Милан желео је за снаху неку од европских принцеза, али је његов син оженио дворску даму своје мајке, од њега десет година старију, удовицу Драгу Машин, рођену Луњевица. Краљ Петар I Карађорђевић први је савремени српски монарх који је за жену имао кћер владара једне суверене државе. Била је то Зорка, најстарија кћи књаза Црне Горе Николе I Петровића Његоша. У том браку, озваниченом на Цетињу 1883. године, рођен је Александар I Карађорђевић (1888–1934), краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Он се 8. јуна 1922. године у Београду оженио румунском принцезом Маријом. Била је то последња краљевска свадба у нашој престоници.
Пре Првог светског рата, међутим, постојали су другачији планови за његову женидбу. Уживао је наклоност Русије и самог цара Николаја II Романова, који је изјављивао да га сматра као „свог рођеног сина”, и био спреман да га прихвати за зета. Јануара 1914. године престолонаследник Александар и председник владе Никола Пашић били су у посети руском двору, а једна од тајних страна те посете била је просидба цареве кћерке Олге. Пашић се обратио Николају II:
„Ако нам буде суђено да имаднемо кћерку руског цара за краљицу, она ће уживати симпатије свег српског народа, а може, ако Бог и прилике буду допустиле бити царица српско-хрватског југословенског народа”. Руски цар је примио ову понуду с благонаклоношћу, она је одговарала руским интересима, а била је у духу српске политике ослонца на словенску царевину. Женидба Олгом значила би много и Александру и Србији.
Колики би значај овај брак имао, говори и извештај посланика Хабзбуршке монархије у Београду, који је некако сазнао прави карактер Александровог и Пашићевог пута у Русију: „(…) јер, на крају крајева, једна радикална санација наших односа према Србији може се постићи само ако се садашња Краљевина уништи као самостално државно тело, а династија Карађорђевића протера; ову нужност биће наравно теже остварити ако на српском престолу буде седела једна руска принцеза”.
Принцеза Олга, међутим, заједно са остатком царске породице страдала је у бољшевичком терору, а Александар је храбро водио своју војску до победе. Српство је „коначно уједињено”, а тридесетогодишњи регент још није имао супругу. Било је крајње време да се будући краљ ожени. По ослобођењу земље, београдска штампа често је његове одласке у западне земље објашњавала као потрагу за изабраницом. Постојала су различите могућности, али је на крају југословенски краљ постао зет румунског монарха.

Прабаба Викторија

Од 1866. Румунијом је владала немачка династија Хоенцолерн-Зигмаринген, која ће остати на трону све до завођења комунистичке диктатуре 1947. године. Румунска владарска кућа била је у родбинским везама с дворовима Енглеске, Немачке, Русије, Шпаније… Оженити припадницу оваквог краљевског дома била је велика прилика за потврђивање српске народне династије која је, због краљеубиства 1903. године, наилазила на отворен презир европских дворова, а нарочито енглеског.
Румунијом је тада владао Фердинанд Хоенцолерн, који је 1914. наследио свог стрица Карола I. Фердинанд је био ожењен енглеском принцезом Маријом, кћерком војводе од Единбурга Алфреда (син краљице Викторије и брат краља Едварда VII) и принцезе Марије Александровне (кћерка руског цара Александра II и сестра Александра III). Румунски краљевски пар имао је, осим будуће краљице Срба, Хрвата и Словенаца, још две кћерке, Јелисавету и Илеану, као и три сина.
Млади краљ Срба, Хрвата и Словенаца, у рату прослављен, био је „одлична партија” за румунске принцезе, а „проводаџисање” је почело у исто време када је, у Паризу на мировној конференцији, спор око права на Банат ишао ка врхунцу. Делегација Краљевине СХС, коју је предводио Никола Пашић, настојала је да, историјским, економским, етничким и стратешким разлозима, докаже конференцији да Банат треба да припадне њиховој краљевини, а не Румунији.
Стојану Протићу, председнику владе новостворене државе, први наговештај о могућем венчању стигао је у писму од 6. јануара 1919, које му је упутио отправник послова Краљевског посланства у Букурешту Ђорђе Настасијевић. Дипломата је обавештавао своју владу да су последњих дана 1918. године маршал двора, а затим и супруга начелника штаба румунске војске генерала Пресана, која је била лична краљичина пријатељица, повели с њим разговор о женидби регента Александра са једном од румунских принцеза. Госпођа Пресан рекла је Настасијевићу како је од румунског краљевског пара овлашћена да о томе поведе разговор и да је краљ Фердинанд, наводно, изјавио да би био најсрећнији када би му Александар постао зет. Ово писмо (телеграф је избегнут из предострожности) заинтригирало је Министарски савет, те је Настасијевић позван у Београд да би „усмено изложио стање”.
Ред је да се најпре уда најстарија кћерка, и краљ Фердинанд и краљица Марија намерили су да краљица Срба, Хрвата и Словенаца постане принцеза Јелисавета. Међутим, изгледа да се њен портрет није допао регенту, јер се Настасијевић, по повратку у Букурешт, правдао госпођи Пресан да Протић о женидби још није причао са Александром и успут замолио да му преда и фотографију млађе принцезе Марије. „Генералица” је добро „читала између редова” и одговорила да они хоће да се ороде са Србима, и да је свеједно која ће од принцеза да буде невеста, а додала је да би о томе краљ Фердинанд лично писао Александру, али му не дозвољавају родитељски понос и лична стидљивост. Румунска краљица такође је била упорна, и пре поласка у Париз, где је на конференцији радила за интересе своје земље, замолила је госпођу Пресан да јој шифрованим телеграмом јави резултат преговора о браку.
Све се одвијало у најбољем реду, али чим се у Букурешту сазнало да је Торонтал с Панчевом припао Краљевини СХС, госпођа Пресан је почела да избегава разговор о женидби. Настасијевић је, међутим, сматрао да ће питање успостављања династичке везе само за неко време да се одложи, док Румуни „преболе Торонтал”, а то ће „врло брзо доћи, јер овде све олако узимају…”
Временом се, заиста, све умирило, нестало је горчине и румунски званичници променили су држање у разговору са дипломатама Краљевине СХС и указивали на потребу пријатељства две државе и њиховог заједничког деловања. Настављени су и преговори о венчању, а краљица Марија се распитивала о будућем зету код посланика Павла Маринковића. Постављала му је безазлена питања о Александровој омиљености, интелигенцији, да ли мисли да се жени или је, можда, противан женидби… Посланик је лако схватио краљичину намеру и објаснио јој да регент није ни стигао да размишља о браку, јер је свој народ водио у победоносној борби за уједињење, да је добре нарави и да је потпуно здрав и омиљен код поданика.
У току лета 1921. године дошло је до договора да за православни Божић регент дође у Румунију у приватну посету. Београдска штампа наслућивала је шта посета значи, посебно због учесталих дипломатских путовања између Београда и Букурешта.
На трећи дан Божића, 9. јануара 1922. године, у 11 часова и 30 минута, у краљевском дворцу у Синаји, Александар се верио Маријом, а у 15 часова специјални извештач „Политике” угледао је аутомобил којим је управљао краљ, „а покрај њега седела је његова вереница, принцеза Марија. На краљевом лицу видео се срећан осмејак…” Вест о веридби пролетела је кроз Београд и престоница је врло брзо, захваљујући овом догађају, добила „весео и свечан изглед”. По повратку из Румуније краљ-вереник величанствено је дочекан, а 14. јануара, за Нову годину по јулијанском календару, добио је телеграм од своје веренице: „Шаљем најлепше жеље за Нову годину. Пуно пољубаца. Мињон.”
Краљ је поново ишао у Букурешт 20. фебруара 1922, а у двору Котрочени је сутрадан извршен верски обред веридбе.

Око Краљеве свадбе

Након ослобођења, свадба краља Александра била је први народни празник. Београд је „журио да излечи своје ратне ране” и да се достојно припреми за велики догађај. Престонички листови најчешће су под насловом „Око Краљеве свадбе”, редовно извештавали о свему занимљивом и, наравно, критиковали градску власт што се с радовима касни. Ипак, до 8. јуна, када је била свадба, Београд је уређен тако да је утисак гостију био пријатан.
На Бранислава Нушића, као начелника Уметничког одељења Министарства просвете, пао је велики терет у организацији свечаности. Био је задужен за све; од смештаја гостију до набавке украса и сви су од њега тражили обавештења, те су комичне ситуације биле свакодневне. Набављао је бензин кога није било довољно, записивао спискове делегација, телефон је непрекидно звонио, а новинар „Политике” избројао је да је велики комедиограф једног дана, до 11 часова пре подне, попио пет кафа и попушио 25 цигарета.
Краљева свадба наравно изазвала је велико занимање у народу. На адресу одбора за свечаности стизала су писма у којима су грађани постављали најразличитија питања. Занимао их је програм, да ли је предвиђено доследно придржавање српских обичаја, да ли ће венчани кум, војвода од Јорка, после изласка из цркве да баци метални новац каде се зачује: „Куме, изгоре ти кеса…”
Млађи син енглеског краља Џорџа V, војвода од Јорка, био је очев изасланик на венчању. Веома је важно што се енглески краљ прихватио кумства. Заслуга, сигурно, припада родбинским везама румунске краљице Марије. Војвода од Јорка, принц Алберт, постаће енглески краљ Џорџ ВИ 1936. године, после абдикације старијег брата Едварда VIII. Владаће до 1952. године, а наследиће га кћерка, данашња краљица Елизабета II.
Краљева невеста стала је на тло своје нове отаџбине у уторак, 6. јуна 1922. године. Када се румунска краљевска јахта појавила код Вишњичког брда, одјекнуо је 101 топовски пуцањ са београдске тврђаве. На савском пристаништу, румунску краљевску породицу дочекали су краљ, патријарх српски, војвода од Јорка као кум, а председник београдске општине пожелео им је добродошлицу. Те вечери хор од 1200 чланова отпевао је пред Старим двором композицију Станислава Биничког и Стевана Бешевића „Поздрав краљевој вереници”. Када је на то принцеза, одевена у „отворено розе тоалету с ружичастом током”, одговорила с „благодарим”, одушевљењу није било краја.
На дан свадбе, 8. јуна у 8 часова, 101 топовски пуцањ са Калемегдана означио је почетак светковине. У 10 часова и 20 минута, краљ је из свог стана у Крсмановићевој кући на Теразијама кренуо пут Старог двора, одакле је невестин брат извео младу. Пошто је оркестар краљеве гарде интонирао сватовску песму „Одби се бисер грана…” и кад су се огласиле фанфаре, поворка се упутила у Саборну цркву. „Високе младенце” венчао је патријарх Димитрије, а распоред стајања у цркви био је строго утврђен. Господа су била дужна да носе црно одело, а даме дневну тоалету отворених боја с малим деколтеом и шеширом. На путу до Саборне цркве поворку је пратило клицање одушевљеног народа, а авиони су кружили над центром Београда и бацали цвеће. Младожења је био одевен у свечану генералску униформу, а невеста у белу венчаницу са дугим шлепом.
Краљ Александар и краљица Марија примали су честитања у двору, након чега је уследио свечани ручак. Милан Стојадиновић се у мемоарима сећао како је румунска краљица: „(…) за време ручка, својим орловским очима прелетела целу дворану, као да је хтела сваког добро да загледа и једним погледом постави на његово место… и радознало је посматрала како смо навалили на добро јело и пиће без великих обзира на дворску етикету…” Маршал двора причао је касније Стојадиновићу како је: „(…) половина кашика, ножева и виљушака у оном општем одушевљењу нестало тога дана са стола… За успомену. Свакако, дан је био од историјског значаја али је одмах после тога у двору било решено да се такви свечани ручкови, са многобројним гостима и сребрним посуђем убудуће избегавају.”
У 14 часова и 30 минута на Тркалишту је почела фудбалска утакмица између репрезентација две земље. Тим Краљевине СХС, састављен од играча из загребачких клубова, поражен је са 2:1. У 17 часова на Бањици одржана је војна парада у којој је учествовало 18.000 војника. Уз „Високе младенце” били су присутни и сви „Високи гости”. На Калемегдану је увече одржан велики концерт војних оркестара.
На дан венчања Александра и Марије основан је „Краљев фонд” од средстава прикупљених у целој земљи на име „свадбеног дара” краљу. Циљ фонда је био да путем награда, помоћи и похвалница одаје признање за успехе установа и појединаца на моралном и културном плану. Сам краљ је положио у фонд три милиона динара властитог новца.
„Високи младенци” добијали су најразличитије поклоне: од минијатуре манастира Грачанице израђене од сребра (дар народа из града Приштине и Грачаничког среза) и других уметничких предмета и накита, буради за вино, прелепих коња, до стотине овнова са окићеним роговима (поклон арнаутског становништва из Вучитрнског среза где је обичај да се младожењи дарују окићени овнови).
Александровом женидбом ојачан је међународни положај Краљевине СХС, а династија Карађорђевића, из својих народних корена, уздигла се до угледне европске владарске куће. Бугарској је преостало једино да пропагандом подрива углед свог западног суседа. У софијском листу „Независимост”, августа 1922. године објављено је измишљено писмо краљице Марије своме оцу, румунском краљу. Вешто срочено, писмо је имало за циљ да баци љагу на југословенску краљевску породицу и на стање у унутрашњој политици земље. Марија је, наводно, туговала над својом судбином што је краљица у земљи хаоса, међусобно супротстављених нација и растућег антимонархистичког расположења. Овај нечасни поступак био је све што је бугарска пропаганда могла да учини, а „несрећна” краљица Срба, Хрвата и Словенаца родила је 6. септембра наредне године престолонаследника својој земљи .

Аутор:

Александар Ђ. Маринковић

Advertisements