ПЛАМЕНИ МАЧ



У ултиматуму Србији после Сарајевског атентата, Аустрија је тражила хапшење и изручење једног мајора.
Ко је био човек који је толико плашио моћну царевину?

правом цунамију који је већину старих београдских кафана избрисао са карте и претворио у кафиће, кладионице, мењачнице и пекаре, страдала је и кафана „Златна моруна”, на углу Улице Каменичке и Краљице Наталије (бивша Народног фронта). Сада је ту кинеска радња, а век раније, уместо јефтиног шаренила, тај простор био је пун буке, дима и завереника свих фела. Кафана је служила као нека врста зборног места за четничку организацију и организацију „Уједињење или смрт”, познатију као Црна рука. Ту су се окупљали и припадници Младе Босне, ту је Недељко Чабриновић примио писмо из Загреба са исечком из новина о посети Фердинанда Сарајеву, одатле је повучени младић Гаврило Принцип кренуо да се упише у историју.   Један од најзнаменитијих сталних гостију задње просторије у „Моруни”, а свакако најзанимљивији, био је пешадијски мајор, четнички војвода Војислав Танкосић.
Рођен је 29. септембра 1880. у селу Руклади, између Уба и Лајковца. После основне школе, цела породица сели се у Београд, где он завршава гимназију и уписује Војну академију, коју је окончао 1901. године. Мајски преврат 1903. први је велики догађај у коме директно учествује, као командир вода који је стрељао Луњевице, браћу краљице Драге Обреновић. Понегде се наилази на податак да је то учинио на своју руку, као један од најбезобзирнијих младих завереника.

Ипак, највећу славу стећи ће као четнички војвода у Старој Србији и Македонији, где је први пут боравио у зиму 1903/1904. године, убрзо по оснивању Главног одбора четничке акције. Оснивачи су били др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, генерал Рафајловић, а водили су се геслом да се против „арнаутске каме и бугарске бомбе не може борити букваром, читанком и конзулским интервенцијама”. У то доба на овом простору владала је потпуна анархија, због стања у коме је била Турска. Охрабривани од Аустрије, Арнаути и Бугари спроводили су насиље, због чега је српско становништво почело све масовније да се исељава. Једноставно, у току је био рат – сви против свих.

Златна моруна

Ватрено крштење Танкосић је имао у чувеним борбама на Челопеку код Куманова 16. априла 1905. године и неколико дана касније у Великој Хочи. По сведочењима, Танкосић је „стизао да командује, сипа метке на Турке и Арнауте и задржава њихов налет, али и да превија рањене четнике”. Ситан, коврџаве црне косе и браде, чинио је чуда од јунаштва. До затишја, које је настало склапањем Царинске уније између Србије и Бугарске 9. јула 1905. године, Танкосић је небројено пута прелазио добро чувану границу, било сам, било са четом, учествовао у већини окршаја, о чијој жестини говори званичан податак да је у првих шест месеци 1905. у Македонији убијено 785 људи, спаљене 74 куће и 4 манастира.


До 1908. борави у Београду, завршава Вишу војну академију, али га догађаји који следе (аустријско присаједињење Босне и Херцеговине, Младотурска револуција) подстичу да поново почне са четовањем. У пролеће 1908. године појављује се око Струмице, што је изазвало запрепашћење, јер је ово за Србе било врло опасно подручје, због деловања бугарских комита. То је био покушај Београда да оживи четнички полрет, који је био у кризи због унутрашњих размирица и сукоба неких војвода.
Проглашење Анексије 6. октобра 1908. године изазвало је огромно узбуђење, створена је организација „Народна одбрана”, ради окупљања и увежбавања националних снага за одбрану од Аустрије. Танкосић је овде радио у два смера: на ширењу своје мреже у Босни, користећи незадовољство аустријском управом, и на регрутовању и обуци добровољаца за сукоб који се очекивао. Уз песму, упис се водио у кафанама „Код златне моруне”, „Зелени венац”, „Код Американца”.   Танкосићеву кућу у Краља Милутина масовно су посећивали добровољци из свих српских крајева, четници са својим војводама, у народном оделу, окићени кокардама и тробојкама, под заставама.
С обзиром на то да се Танкосићева кућа налазила тачно преко пута немачког посланства, убрзо је почео да се помиње у дипломатским и шпијунским депешама. Из овог времена потиче и испад који је направио са енглеским дописником Винстоном Черчилом, који је из Београда врло презриво извештавао о кризи и демонстрацијама. Српска штампа је то преносила, а побеснели Танкосић је једном приликом истрчао из баште кафане „Касина” на Теразијама, ускочио у Черчилов фијакер који је туда пролазио и препотентном новинару налупао шамаре. Чаршија се данима забављала реакцијом пргавог војводе.

Све до марта 1909. године и признавања анексије, Танкосић у Ћуприји обучава своје добровољце. Вежбали су се у руковању динамитом, бомбом, ножем, брзометком, као и у пливању у леденој Морави. Кад нису били на полигону, били су по кафанама. После распуштања логора, о Танкосићевом бављењу до 1912. године и Балканских ратова мало се шта зна, али је ипак неспорно да је тада све више радио у Црној руци. Појављују се наводи да је још 1911. године припремао атентат на Фердинанда, као и да је био уплетен у атентат на барона Славка Цуваја, хрватског бана, 8. јуна 1912. године. Атентатор Лука Јукић често је виђан у Београду, у друштву Танкосића, а најчешће у „Златној моруни”.

Лоповлук

Црнорукци су прижељкивали рат са Турском, и настојали да догађаје убрзају. Цитат из „Пијемонта”, гласила организације: „За Српство у Турској су настали последњи дани и само га један рат може спасити!”. Вршили су притисак на Владу, толики да је Танкосић ускочио у фијакер министра Милована Миловановића и оштро му „припретио”.
Иначе, Танкосић је био један од ретких учесника Мајског преврата који од тога није имао никакве користи. О његовој особини речито говори и догађај са почетка 1911. године када је послат у Француску да надгледа набавку муниције. Видевши и покушаје „утрапљивања” лоших метака, дигао је грају и у новинама. Брзо је повучен у Београд, где је на двобој изазвао радикалског посланика Петра Мишића, који га је критиковао. На Мишићеву срећу, до двобоја није дошло.
У праскозорје Балканских ратова прекомандован је у штаб граничних трупа. У ствари, ово је био посао за прикупљање и обучавање четника. Био је врло строг у одабиру добровољаца, па је тако одбио и Принципа, који му то никада није опростио. Групише четнике врло мудро, уз најхрабрије воднике поставља заменике хладне главе, а уз младиће искусне ратнике.

Средином 1912. године борави на Косову, где са Исом Бољетинцем предводи Арнауте у сукобу са Турцима. Другог октобра самостално напада и заузима турску караулу код Мердара, пре објаве непријатељстава, чиме практично почиње Први балкански рат.
Иначе, требало је да са својим Лапским одредом чека почетак дејстава редовне војске, па да делује као извидница или у турској позадини. Моравској дивизији није остало ништа друго него да га следи. Војни извештаји казују да је „дошао Танкосић и направио русвај”. Први је ушао у Приштину, а после је радио на разоружавању Арнаута у Ђаковици.
Пролази и Други балкански рат, од Брегалнице до краја, а у затишју стиже да се умеша у сукоб официра и радикала. Влада је покушала да обузда војску, то јест, црнорукце, плашећи се да ће потпирити и рат са Аустријом. Ови су оптуживали Владу и чиновнике за лоповлук на ослобођеним територијама, а Танкосић и војвода Вук сачекивали су Стојана Протића испред куће и претили му дизањем у ваздух.
Септембра 1913. године, Арнаути упадају у погранични појас, где врше покоље. Танкосић их протерује, али се кува нешто много веће.

Велики рат

Као један од главних организатора Сарајевског атентата, помиње се у ултиматуму Аустроугарске, у коме се захтева његово хапшење и изручење. У везу са младобосанцима дошао је током Анексионе кризе. Циљеви Црне руке и Младе Босне били су подударни, а Танкосићев утицај и спремност да се уради нешто делотворно, упутили су заверенике ка њему. Обуку су прошли на стрелишту изнад Вајфертове пиваре (данашњи БИП), а у Босну их је пребацио Танкосићев пријатељ из Лознице. Оружје за атентат предао је посреднику Ђури Шарцу, уз речи :
„За сличне сврхе, ја сам дао пуно оружја, а ни пуцањ се није чуо… Кад је ствар на сигурном путу, даћу не само оружје, већ и самог себе!”.
Као одговор на ултиматум, стављен је у притвор, испред кога нико жив није могао да помери или разоружа његове четнике. По нападу Аустрије, пуштен је и командује својим одредом у одбрани Београда. Упис добровољаца обављан је опет у „Моруни”, одакле је допирала песма :
У ноћи 28/29. јула мост преко Саве дигнут је у ваздух, а савски четнички одред три ноћи и три дана онемогућује прелаз непријатељу. У предаху борби одржавају какав-такав ред у полунапуштеном граду, а Танкосић јавно прети да ће „избатинати и министре што су прве ноћи утекли из града и створили панику”. Извели су упад преко реке, где су разоружали и скинули стражаре на караули, послали их у Земун, истакли српску заставу, а после се у аустријским униформама вратили у Београд и седели у кафанама.

Касније се ствара Руднички одред, који је распоређен уз Дрину, да би у некој предстојећој офанзиви упао у Босну. Танкосићеви људи учествују у најжешћим борбама, најчешће прса у прса, на бајонет и бомбу, трпе велике губитке, али не одступају. Узгред, код Крупња се на супротној страни борио у Јосип Броз, у саставу 10. чете 25. загребачке пуковније, где је за читав живот запамтио Танкосића и његове људе, о чему ће много касније сведочити Владимиру Дедијеру у припреми биографије. Колики је био страх, говори и чињеница да су Аустријанци по уласку у Београд од крова до подрума претресли „Златну моруну” и хотел „Балкан”, места која је Танкосић често посећивао.

Смртоносни ујед

У Колубарској бици, први је издржао напад Аустроугара код Љубовије, одакле је ипак морао да се повуче. Касније је први ушао у ослобођено Ваљево, а током десетомесечног затишја, водио је четничку школу.
Офанзива Немаца 6. октобра 1915. године, пребацивањем преко Саве и Дунава затекла га је у Забели код Пожаревца. Последњу борбу водио је код Игришта, недалеко од Великог Поповића. Суочен са надмоћним непријатељем, повикао је :
„Јунаци, напред за мном ко хоће да погине!”. Један шрапнел је убио и ранио неколико добровољаца, међу којима и Танкосића. Само је рекао „Уједоше ме!”, а затим клонуо. Вијници су га носили неколико километара на шаторским крилима, потом возом до Трстеника, где је војвода умро, 20. октобра. Сахранио га је пратилац Ђуро Шарац, али је због предострожности леш касније пребацио на тајно место. За време окупације, Аустријанци су ипак нашли гроб, откопали и сликали леш, и објавили у новинама, уз текст да је демон светског рата мртав.
Посмртне остатке пренела је његова мајка 1922. године, сахранила на београдском Новом гробљу.

Advertisements